Organski proizvodi - Sve organsko na jednom mestu

Iako sam vezao pojas, morao sam dobro da se držim u krivinama, dok smo jurili u belom pikapu vijugavim Avalskim drumom. “Bez brige, znam svaki deo ovog puta napamet”, umirivala me je Milena Tatar, moja sagovornica i čuveni organski proizvođač u Srbiji. Sada, u jeku poljskih radova, Milena svakog dana, nakon posla u naučnoistraživačkom Institutu „Kirilo Savić“, juri iz Beograda put svog imanja podno Kosmaja. Žuri, kako bi stigla da uradi što više. Doduše, i ja sam jedva čekao da stignemo, kako bi, kao nepopravljivi healthy food freak, konačno video i “proverio” gde se to gaji najbolji pasulj (organski, naravno) koji sam probao. Ne veruje čovek dok ne vidi svojim očima…

Daleko je Evropa…

Moja predstava organske proizvodnje do tada bazirala se na onome što sam video u Južnom Tirolu, gde su čitave regije pretvorene u organska gazdinstva, a među stanovništvom postoji moda da vikendom porodično sednu u kola i krenu na izlet koji podrazumeva i kupovinu organske hrane, od farme do farme. Dakle, u pitanju je “ozbiljan biznis”, ali i mnogo više od toga – vide se namera i rešenost države da takav projekat podrži, u korist zdravlja svoje nacije i u cilju očuvanja životne sredine. “Eh, bilo bi lepo da tako nešto i kod nas postane uobičajeno”, slaže se sa mnom Milena. Međutim, kod nas se organskom proizvodnjom još uvek bave entuzijasti, dok država čini veoma malo. Zaista je krajnje vreme da se nešto uradi, jer su organski proizvodi, za razliku od pre nekoliko godina, sve traženiji. Kada je Milena počinjala, pre pet godina, retko ko je shvatao čime se ona to bavi, a još manje - zašto?

“U početku me niko nije razumeo, ni meštani ovog sela, ni bliža ni dalja familija. Seljacima je sada zanimljivo i dosta njih donekle razume šta je organska poljoprivredna proizvodnja, ali u širem smislu to još ništa ne znači. Bilo bi možda drugačije da se jasno vidi neka veća materijalna korist, mada ja više verujem u dobar primer. Ja verujem, imam hrabrosti koja podrazumeva ljubav, bez koje na kraju krajeva ne bih mogla ni da radim sve ove teške poljoprivredne radove. To je moja životna određenost.

Moja želja je, da se u svesti svih poljoprivrednih proizvođača, prerađivača, trgovaca, potrošača i državnih organa koji imaju obavezu donošenja zakonskih regulativa iz organske poljoprivredne proizvodnje, usadi i u njima zaživi kristalno jasna namera i spoznaja važnosti ovakve poljoprivrede. Jer to ne znači samo dobijanje ispravnog, bez hemije odgajenog poljoprivrednog proizvoda, već i očuvanje zdrave zemlje, vode, vazduha i na kraju - čoveka. Ako je plodno poljoprivredno zemljište najveće bogastvo jedne nacije, a zdravlje nacije od najveće važnosti, onda nijedan napor i trud koji se čini da organska poljoprivreda zaživi u zemlji Srbiji, nije veliki i uzaludan. Samo, čini mi se da mi to sporo, jako sporo shvatamo i delujemo u tom pravcu, objašnjava Milena.

Priroda je živa!

Već od prvog trenutka kada smo se parkirali i zakoračili na njivu, primetio sam kako je Milena sva obuzeta istrčala i krenula da se „pozdravlja“ sa svojim začinskim biljem, pasuljem, raži, pšenicom, boranijom... Neku biljku pomazi, drugu brižno oslobodi nabujalog korova koji je iznenada izdžikljao, treću pohvali kako je lepo narasla. Zaista neuobičajen odnos sa prirodom, pri čemu mi je Milena u svojoj beloj haljini (uvek nosi belo), delovala pre kao dobra vila, nego kao zemljoradnica. Izvor neuobičajeno velike ljubavi prema zemlji i poljskim radovima Milena objašnjava onim što je ponela iz detinjstva:

„Poljoprivreda mi je uvek bila ljubav, otkad znam za sebe, meni nikad nije bilo strano da budem u bašti i da se isprljam blatom, da zalivam povrće i da hodam bosa. Još od kad sam bila mlada pomagala sam u tome mojoj mami. Iako je moj otac bio protiv toga, moja majka se izborila da se bavi poljoprivredom. Otac je imao svoj posao, a mama je uvek želela da ima najbolju baštu, najlepše maline, najnaprednije krave u Brajkovićima kod Kosjerića, gde smo živeli. Sećam se mnogih rasprava koje su moji roditelji imali, jer je tata smatrao da bavljenje poljoprivredom mnogo košta, a ne donosi mnogo para. Međutim, mama je to radila sa ljubavlju i to je možda bilo presudno u mom slučaju. Mislim da sam uz nju zavolela poljoprivredu“.

Zemljoradnja kao filozofija

Kako mi je objasnila Milena, rad na zemlji je težak posao, ali ako se prema njoj odnosite s ljubavlju, pošteno i domaćinski (što bi ukratko i bila definicija organske proizvodnje), onda sve to mukotrpno kopanje, oranje, sejanje i nadanje dobrom rodu, prevazilazi prosto „gajenje hrane“, već postaje filozofija.

„Teško je to definisati, ali ja se na njivi osećam ispunjenom i srećnom, jednom rečju – celom. Čoveku je potreban svakodnevni, neposredni kontakt sa prirodom. Zato sam ja često bosa dok radim, da bih imala direktan kontakt sa tlom. Težak rad i veliki umor nisu razlozi koji bi me sprečili da se bavim ovim, jer je to lep, zdrav umor. Imam komšinicu Dragoslavu, stariju ženu, koju sam jednom po najvećoj vrućini videla kako radi u bašti. Sećam se da sam je posmatrala sa strane - bila je sva u znoju, ali sam opazila kako je na licu i pored svega imala mio izraz, a ne neku „paćeničku grimasu“, kao recimo ja kada se u Beogradu zaglavim u saobraćajnoj gužvi. Kopanje je težak fizički posao, ali to je i stvaralački proces pomoću kojeg se rađa zdrava, prirodna hrana, koja i sama poseduje kreativni potencijal. Tako je ta hrana, koju je gajila moja majka, odgajila mene. Njen trud je ugrađen u svaku ćeliju moga bića. Zato ja danas stvaram dobru i zdravu hranu za moju decu, ali i za druge ljude. Trud koji ulažem kako bi se unapredila organska proizvodnja ima za krajnji cilj da čitave naredne generacije imaju blagodet zdrave i prirodne hrane“, objašnjava Milena svoju misiju.

Težak je put organski

Ali, za postizanje te idealne slike Srbije zdravih ljudi, koji jedu prirodnu hranu, treba još mnogo vremena. Realnost je da je organska proizvodnja kod nas i dalje nešto o čijim potencijalima političari vole samo da pričaju, dok je idealistima poput Milene ostavljeno da sami izlaze na kraj sa neznanjem, zamršenošću, inertnošću i svim onim što karakteriše tromi državni aparat. Nedostaju zakoni koji bi regulisali oblast organske proizvodnje. Nedostaje adekvatno obučeni kadar u ustanovama koje proizvođačima dodeljuju sertifikate za bavljenje organskom proizvodnjom. Kako kaže Milena, sadašnji zakon o poljoprivredi organskim proizvođačima otežava nabavku semena, koje takođe mora da bude organsko, a ne tretirano zaštitnim hemikalijama, kao što je sada obavezno po našim zakonskim propisima za konvencionalnu poljoprivredu.

„Po regulativama EU, 2003. godina je bila poslednja godina kada je u organskoj poljoprivredi bilo moguće korišćenje semena iz konvencionalne proizvodnje. Mi tu važnu oblast još nismo zakonski regulisali. U Srbiji je, suprotno standardima organske poljoprivrede, zabranjeno korišćenje semena iz useva koji se već gaje po organskim metodama. Zato smo prinuđeni da svake sezone molimo ljude iz instituta, zavoda i ustanova koje se bave semenarstvom da nam ostave neke količine hemijski netretiranog semena.

Oni to nekada urade, nekada ne, jer odstupaju od ustaljenog procesa rada. To je razlog što u potpunosti zavisimo od dobre volje ljudi zaposlenih u tim ustanovama. S obzirom da je u organskoj poljoprivredi obavezno poštovanje plodoreda, ponekada je zaista veliki problem, kako nabaviti odgovarajuće netretirano seme i ispoštovati plodored. Vrlo često se odustaje od planirane setve baš iz tog razloga.  Nama, zapravo, niko ne pomaže, već nam od samog početka hiljadu prepreka stoji na putu. Zato u Srbiji ima tako malo organskih proizvođača”, kaže Milena.

Šta uzmeš, to i vrati!

Termin „organska poljoprivreda“ je već ušao u naš rečnik. Oni koji i dalje misle da je u pitanuju samo novi „hir“ populacije „opterećene“ zdravom ishranom, trebalo bi dvaput da razmisle. Organska poljoprivreda zapravo je starinski način ophođenja prema zemlji, onako kako su to naši preci činili. „To je, u suštini, briga o zemlji, o tlu. To je domaćinsko gazdovanje, a ne iscrpljivanje zemlje. Nije samo uzimanje, nego i davanje. Ako jedne godine zasejete neku kulturu koja crpi određene sastojke iz zemlje, sledeće godine se seju one biljke koje će te sastojke vratiti nazad. Tako se soja zaseje i onda zaore pre nego što sazri, da bi se zemlja obogatila azotom i pripremila za sejanje žitarica. Pre početka bavljenja organskom proizvodnjom po evropskim prospisima potrebno je da zemlja prođe kroz tri godine perioda konverzije, ako je pre toga tretirana hemijskim materijama. To vreme je potrebno da se uspostavi optimalna ravnoteža za početak organskog gajenja biljaka. IFOAM, internacionalna organizacija organskih proizvođača ističe četiri principa organske poljoprivrede: poštenje, brižnost, zdravlje i ekologija. Time je po meni sve rečeno!“, kaže Milena.

 Kontrola proizvođača

Da bi neki proizvod mogao da bude nazvan organskim, potrebno je da proizvođač ima odgovarajući sertifikat, koji podrazumeva da je prošao obuku, kao i da je upoznat sa dozvoljenim i nedozvoljenim metodama gajenja biljaka. Kontrolu proizvođača stalno vrše akreditovane sertifikacione kuće, a akreditacija se dobija od relevantnih tela. Kod nas akreditacije deli samo Ministarstvo poljoprivrede, ali kako Milena tvrdi, to nije dovoljno. Zato bi bilo dobro kada bi naše sertifikacione kuće dobile neku međunarodnu akreditaciju.

Milena je svoju prvu sertifikaciju dobila od jedne kanadske kuće, čiji joj se način rada više dopadao u odnosu na domaće: „Potrebna nam je bolja komunikacija sa sertifikacionim kućama, da proizvođač može u svakom trenutku da im se obrati i dobije hitan odgovor, ukoliko ne zna kako da reši određeni problem, odnosno koja sredstva i metode sme, a koje ne sme da primenjuje kod sebe na imanju. Kada sam bila kod kanadske sertifikacione kuće, samo bih napisala email i već sutradan bih dobila odgovor“.

Bolesne biljke, bolestan čovek

Zbog problema koji se postavljaju pred svakog proizvođača koji se odluči da dobije sertifikat i da se bavi organskom poljoprivredom, Milena je sa kolegama osnovala udruženje „Jutro“, čiji će cilj u budućnosti biti da ovaj proces učini lakšim. Država će sa svoje strane ipak morati da pokaže volju da ovako nešto podrži, jer organska proizvodnja predstavlja budućnost, koja neće biti svetla, ukoliko nastavimo da zloupotrebljavamo tlo korišćenjem agresivnih hemijskih sredstava, hormona, đubriva, lekova...

„Zemlja je živo biće. Koliko se samo života odvija pod našim nogama, na svakom, najmanjem korenu trave, a da mi toga nismo svesni! Upravo taj život koji se odvija dole, mi u organskoj proizvodnji težimo da ne narušavamo. U konvencionalnoj poljoprivredi toga nema. Bacanjem veštačkog đubriva u zemlju hrani se direktno biljka, a ne zemlja. U organskoj proizvodnji mi hranimo zemlju, kako bi biljka mogla sama da uzme šta joj je potrebno i onoliko koliko joj je potrebno, proporcionalno sa onim što dobija odozgo, od sunca i vazduha. Ono što se dešava u zemlji i iznad zemlje mora da bude u proporciji. U konvencionalnoj poljoprivredi to nije tako, biljka dobija odozdo više nego što joj je potrebno, a odozgo ne, jer dan ne može da bude duži nego što jeste, vazduha ima toliko koliko ga ima, toplote isto tako. I tako se gubi harmonija.

Ako je zemlja dobra, onda i biljka ima vitalnost i čvrstinu, nema razloga da bude neotporna i bolesna. Može da se desi da jedne godine ne rodi, ali to nije znak bolesti, već prirodnog ciklusa. Ako se čovek meša u te cikluse i pumpa biljku samo da bi dala veći prinos, onda se remeti harmonija i biljka postaje sve neotportnija na bolesti i štetočine, pa je potrebno još više prskanja i to je onda začarani krug... Ništa se ne dobija lečenjem biljaka. Šta čovek dobija kada se hrani bolesnim, pa onda lečenim biljkama, punim hemikalija?, kaže Milena i nastavlja da mi objašnjava koliko su zapravo toksična sredstva koja se primenjuju u konvencionalnoj poljoprivredi, a koja mi svakodnevno unosimo u organizam putem hrane. Iznenadilo me je kada mi je rekla kako kombajn koji je radio na konvencionalnoj njivi mora da bude očišćen i opran pre nego što uđe na njenu orgnasku njivu, da je ne bi zagadio hemikalijama! Ovo je samo jedan od mnogih postupaka koji mogu da iznenade nekoga ko počinje da se bavi organskom proizvodnjom, ali i velika opomena nama, potrošačima, da razmislimo šta svakodnevno unosimo u svoje telo.

Podržite budućnost!

Trebalo bi da se trudimo koliko možemo da kupujemo organske proizvode i na taj način ćemo uticati na povećanu potražnju i u krajnjem slučaju - bolju ponudu. Organski proizvodi jesu skuplji u odnosu na konvencionalne, ali to je ulaganje u naše zdravlje. I ne samo to, na taj način ćemo podržati domaće proizvođače poput Milene i zajedno sa njima učestvovati u misiji velikog čišćenja naše zemlje od toksina. Ako svet posmatrate holistički, vaše zdravlje i zdravlje prirodne sredine stoje u neraskidivoj vezi, a to znači da bez zdravog tla nema ni zdravih ljudi.

Ako nastavimo bahato da se ophodimo prema tlu koje nas hrani hiljadama godina, ne čeka nas dobra „žetva“ u budućnosti. „Ima li bilo ko od nas pravo da zemlju nasleđenu od predaka ostavi budućim generacijama u gorem stanju nego što ju je zatekao?”, pita nas Milena Tatar. Čini se da do sad nismo mnogo o tome razmišljali. Vreme je da počnemo.

Autor: Nikola Pešić

Izvor: lovesensa.rs